Istorija pikada i međunarodna pravila
Pikado je jedinstven iz nekoliko razloga: oprema koju trebate za igranje je relativno jeftina, potreban je mali prostor da bi se igra mogla igrati i nije potrebna posebna odeća. Godine, pol, visina i fizička snaga, izdržljivost nemaju nikakav poseban uticaj na igračeve mogućnosti da dobro igra. Ovi faktori zajedno čine pikado popularnom i privlačnom igrom.
Pikado je stotinjak godina star. Postoje i priče da se pikado na početku počeo igrati kao takmičenje između ratnika koji su se dosađivali dok su odmarali od bitke. Vojnici su bacali koplja prema preokrenutim krajevima vinskih bačvi. Kako je njihovo takmičenje napredovalo, bila je potrebna sve teža i zahtevnija meta što je dovelo do toga da se za metu koristi komad drveta. Prirodni kolutovi drveta pokazali su se idealnim za gađanje, kao i radijalne pukotine koje bi se pojavile kad bi se drvo osušilo.
Zima je učinila to da se sport preseli u zatvoreni prostor, i kraće strele i osnovna pravila su se usvojila. Kako je igra napredovala, čak se i plemstvo okušalo u igri: 1530. Anne Boleyn je poklonila Henryu VIII pikado set iz Biscaya, bogato ukrašen i čak su hodočasnici igrali pikado na Mayfloveru (1620.), koristeći završetak vinske bačve kao ploču.
Zima je učinila to da se sport preseli u zatvoreni prostor, i kraće strele i osnovna pravila su se usvojila. Kako je igra napredovala, čak se i plemstvo okušalo u igri: 1530. Anne Boleyn je poklonila Henryu VIII pikado set iz Biscaya, bogato ukrašen i čak su hodočasnici igrali pikado na Mayfloveru (1620.), koristeći završetak vinske bačve kao ploču.
Igra je održala svoju povezanost s vojskom za vreme osnivanja britanskog carstva, kada su se vojni pabovi sa ugrađenim pikado pločama proširili širom carstva. Narodi u mnogim mestima su prihvatili igru, ali sve do nedavno britanski igrači su bili dominantni u ovoj igri.
Strelica je više manje postala standardovana kako je vežba bacanja "projektila" u metu postajala prošlost - strelica je obično bila deo drveta otprilike 4 inča duga sa metalnim delom zabijenim u jedan kraj i perima u drugi. U to doba sistem numerisanja pikado ploče se razvio i bio prihvaćen.
Standardizacija daljine bacanja se takođe određivala u to vreme, iako je i dalje vredelo više "standarda" koji su se koristili. Na početku je udaljenost između linije i ploče bila devet stopa, a kasnije se prihvatilo osam stopa.
Strelica je više manje postala standardovana kako je vežba bacanja "projektila" u metu postajala prošlost - strelica je obično bila deo drveta otprilike 4 inča duga sa metalnim delom zabijenim u jedan kraj i perima u drugi. U to doba sistem numerisanja pikado ploče se razvio i bio prihvaćen.
Standardizacija daljine bacanja se takođe određivala u to vreme, iako je i dalje vredelo više "standarda" koji su se koristili. Na početku je udaljenost između linije i ploče bila devet stopa, a kasnije se prihvatilo osam stopa.
1896 godine- izvesni Brian Gamlin iz Burya, Lancashirea, je uveo taj čudni raspored brojeva na sajmovima na kojima je odrzavao prva takmičenja.
1908. godine suci iz Leedsa (Engleska) su doneli odluku koja je učinkovito osigurala krajnju popularnost pikada kao sporta.. U to vreme "igre na sreću" su bile ilegalne u pabovima. Vlasnik puba zvan "Bigfoot" Annakin je bio optužen da je u svom pabu omogućavao igranje igara na sreću, odnosno dopuštao je igranje pikada. Bigfoot je tvrdio da pikado nije igra na sreću i dobio dopuštenje da se postavi ploča za pikado u sudnici. Rečeno je da je Annakin bacio tri strelice u broj 20 i pozvao bilo kojeg sudiju da učini isto. Izazov je prihvaćen, međutim sudski službenici nisu uspeli ponoviti Bigfootov pogodak, i tako su dokazali da pikado nije igra sreće nego veštine; optužba je nakon toga bila odbačena. Godine nakon toga, beležile su napredak u igri u britanskim ugostiteljskim kućama..naime, do Drugog Svetskog rata većina pabova je imala pikado ploče, timove i organizovane mečeve sa ostalim pabovima. Prvi veliki korak napred, da bi pikado postao internacionalna igra kao što je danas, pojavio se kada je The News of the World, britanske novine koje su izlazile nedeljom, započele Svetsko takmičenje u pikadu 1927. godine. Izvorno ograničen samo na područje Londona, događaj je ipak privukao veliki broj takmičara i zahvaljujući svom velikom uspehu postao je nacionalno takmičenje nakon Prvog Svetskog rata. Glavne zasluge za promicanje igre pripadaju The News of the World i takođe Nacionalnoj pikado organizaciji Velike Britanije (NDA), osnovanoj 1945. za njihove doprinose u stvaranju internacionalnog foruma za sport i stvaranje osnovnih prihvaćenih pravila igre.
1957. godine- NDA je privukla brojne zemlje i grupe u Londonu i počela održavati engleska nacionalna takmičenja .
1973. godine- formirana Britanska pikado organizacija (BDO) od strane Ollya Crofta i koordinirala je snage različitih udruženja u zemljama, i razvoj raznih državnih takmičenja sa organizacijom internacionalnih događanja koja su sledila. BDO se fokusirao na pridobijanje sponzora i održavanje specijalnih događaja ne televiziji.
1976. BDO je bio glavna pokretačka snaga u pokretanju Svetske pikado federacije (WDF), koja je bila formirana od reprezentativaca iz 15 zemalja koji su promovisali pikado na internacionalnom nivou. Među prvim odlukama WDF-a je bila preporuka standardne daljine bacanja za sve zemlje i inauguracija Svetskog kupa kao internacionalnog takmičenja koje se održava svake dve godine od 1977., na kojem se najbolji igrači takmiče za svoju zemlju.
1978. godine BDO je organizovao Embassy svetsko profesionalno takmičenje - jedno od najvećih takmičenja u pikadu.
Danas WDF obuhvata nacionalna pikado organizacijska tela svake od 49 zemalja članica, koje predstavljaju šest kontinenata. Ostala takmičenja su formirana (takođe na dvogodišnjoj bazi) da bi promovisala sport.
Danas WDF obuhvata nacionalna pikado organizacijska tela svake od 49 zemalja članica, koje predstavljaju šest kontinenata. Ostala takmičenja su formirana (takođe na dvogodišnjoj bazi) da bi promovisala sport.
Azijski kup, WDF zemlje članice u Aziji.
Evropski kup, evropske države.
Pacificki Kup, pacifičke zemlje (uključujući SAD).
WDF održava individualni sistem rangiranja za članove na temelju učestvovanja u više od 30 regionalnih i svetskih takmičenja održanih od strane organizacije i njenih članova.
Američka pikado organizacija (ADO) je formirana 1976. pod vodstvom Toma Fleetwooda i predstavlja jedino upravno telo za pikado u SAD-u priznato od strane WDF-a 1977. godine. Organizacija je bila osnovana od 30 lokalnih klubova koji predstavljaju otprilike 7,500 igrača. Danas više od 300 organizacija, predstavlja više od 75,000 igrača u svih 50 država, Guam i Puerto Rico su pridružene ADO-i. ADO je "grassroot" organizacija, što znaci da svaki igrač ima priliku takmičiti se i predstavljati SAD kroz ADO program doigravanja. Lokalni pojednici napreduju na regionalnu lig, a oni opet do nacionalnih takmičenja. Nacionalni pobednici su obuhvaćeni iz ADO pacifičkog kupa, All-Star i svetskih timova. Gotovo 300 takmičenja godišnje je odobreno od strane ADO-e. Igrači ostvaruju bodove prema rangu u pojedinačnim takmičenjima, a ADO prati nacionalni sistem rangiranja baziran na tim ukupnim bodovima, i imenuje muška i ženska takmičenja na kraju svake godine.
Zašto su brojke na pikado ploči raspore?ene upravo na taj način kako je i danas?
To je verojatno najčešće postavljeno pitanje o poreklu ove igre. Ko je bila ta osoba koja je strukturirala segmente pikado ploče na tako frustrirajući način?
Čovek za kojeg se smatra da je izumio redosled brojeva na pikado ploči je Brian Gamlin. Gamlin je bio stolar iz Bury-a u Lancashireu, u Engleskoj, i smislio je taj "razbešnjeni" niz brojeva 1896. godine u svojoj 44 godini. Umro je 1903., pre nego li je uspeo patentirati svoju ideju.
U tom razdoblju bilo je mnogo muškaraca koji su radili, a pogotovo oni koji su bili stolari, proizvodili su pikado ploču od graba ili topole. Takva industrija je kasnije bila rasprostranjena širom sjeverne Engleske, u središnjim krajevima i jugoistoku, kako je pikado dobijao na popularnosti u srednjim 1920-im godinama. Razlog za proizvodnju pikado ploča u kućnoj radinosti, ili preciznije u vrtnom spremištu, je bio prodati pikado ploče lokalnim pabovima i tako povećati porodična primanja. Ipak, taj prihod neretko nije završavao u kućama. Pikado ploče su se menjale za kredite u lokalnim pabovima ili bi zaraćeni novac završio ponovo u pubu "preko bara".
Numerisanje standardne pikado ploče je napravljeno na takav način da smanji broj "sretnih pogodaka" i smanji element sreće. Brojevi su smešteni tako da smanje preciznost. To je to. čisto i jednostavno. Razmeštaj malih brojeva sa obe strane velikih brojeva, npr. 1 i 5 sa obe strane od 20, 3 i 2 sa obe strane od 17, 4 i 1 sa obe strane od 18, kažnjava netačnost. Dakle, ako gađate 20, nedostatak tačnosti i preciznosti biće kažnjen time da ćete pogoditi 1 ili 5.
Postoji 2,432,902,008,176,640,000 različitih rešenja za 20 segmenata na pikado ploči, pa je malo čudno da je Gamlinov raspored brojeva na ploči gotovo savršen. Gamlin je sam po sebi enigma. Kao i nestali sudski zapisi u slučaju "Bigfoot" Annakina tako i u priči o Gamlinu nedostaje važan deo priče. Uprkos veoma temeljnoj potrazi, nisu pronađeni podaci koji bi potvrdili njegovu smrt 1903. godine. Gledajući tri godine u oba smera (nazad i napred) niti u Lancashireu niti u Suffolku nije otkriven niko ko je preminuo u tom periodu. Odgovor možda ipak leži u činjenici da je Gamlin u to vrieme bio u pokretu, na putu. Daily Mirror postavlja pitanje: "ko je odlučio da brojevi na pikado ploči budu tako ispremeštani i zašto?". Odgovor je glasio: "Brian Gamlin iz Burya, Lancashirea, je uveo taj čudni raspored brojeva na sajmovima 1896. hvaleći se "veština nije potrebna". Pijanci nisu imali šansu, kako je to bio test treznog stanja, igra pikada "okolo sata" (u kojoj igrači moraju sa strelicama pogoditi brojeve u numeričkom nizu) postigla je veliki uspeh. To je verojatno razlog zašto se nije moglo pronaći podatke o njegovoj smrti. Ako je Gamlin tada bio zabavljač zasigurno je bio na putu bar šest mjeseci u godini. Logično je da mu je ideja sinula dok je posećivao sajmove. Oni su bili prvi razlog radi kojeg su se uvozile "francuske pikado ploče" koje su tokom godina bili poznate kao "sajamski pikado". Pikado je bio poznat na sajmovima od sredine 19. veka, pa stoga ko je bolji od zabavljača, koji uvijek gleda kako da privuče ljude, da izmisli takav kružni raspored brojeva na pikado ploči?
Čovek za kojeg se smatra da je izumio redosled brojeva na pikado ploči je Brian Gamlin. Gamlin je bio stolar iz Bury-a u Lancashireu, u Engleskoj, i smislio je taj "razbešnjeni" niz brojeva 1896. godine u svojoj 44 godini. Umro je 1903., pre nego li je uspeo patentirati svoju ideju.
U tom razdoblju bilo je mnogo muškaraca koji su radili, a pogotovo oni koji su bili stolari, proizvodili su pikado ploču od graba ili topole. Takva industrija je kasnije bila rasprostranjena širom sjeverne Engleske, u središnjim krajevima i jugoistoku, kako je pikado dobijao na popularnosti u srednjim 1920-im godinama. Razlog za proizvodnju pikado ploča u kućnoj radinosti, ili preciznije u vrtnom spremištu, je bio prodati pikado ploče lokalnim pabovima i tako povećati porodična primanja. Ipak, taj prihod neretko nije završavao u kućama. Pikado ploče su se menjale za kredite u lokalnim pabovima ili bi zaraćeni novac završio ponovo u pubu "preko bara".
Numerisanje standardne pikado ploče je napravljeno na takav način da smanji broj "sretnih pogodaka" i smanji element sreće. Brojevi su smešteni tako da smanje preciznost. To je to. čisto i jednostavno. Razmeštaj malih brojeva sa obe strane velikih brojeva, npr. 1 i 5 sa obe strane od 20, 3 i 2 sa obe strane od 17, 4 i 1 sa obe strane od 18, kažnjava netačnost. Dakle, ako gađate 20, nedostatak tačnosti i preciznosti biće kažnjen time da ćete pogoditi 1 ili 5.
Postoji 2,432,902,008,176,640,000 različitih rešenja za 20 segmenata na pikado ploči, pa je malo čudno da je Gamlinov raspored brojeva na ploči gotovo savršen. Gamlin je sam po sebi enigma. Kao i nestali sudski zapisi u slučaju "Bigfoot" Annakina tako i u priči o Gamlinu nedostaje važan deo priče. Uprkos veoma temeljnoj potrazi, nisu pronađeni podaci koji bi potvrdili njegovu smrt 1903. godine. Gledajući tri godine u oba smera (nazad i napred) niti u Lancashireu niti u Suffolku nije otkriven niko ko je preminuo u tom periodu. Odgovor možda ipak leži u činjenici da je Gamlin u to vrieme bio u pokretu, na putu. Daily Mirror postavlja pitanje: "ko je odlučio da brojevi na pikado ploči budu tako ispremeštani i zašto?". Odgovor je glasio: "Brian Gamlin iz Burya, Lancashirea, je uveo taj čudni raspored brojeva na sajmovima 1896. hvaleći se "veština nije potrebna". Pijanci nisu imali šansu, kako je to bio test treznog stanja, igra pikada "okolo sata" (u kojoj igrači moraju sa strelicama pogoditi brojeve u numeričkom nizu) postigla je veliki uspeh. To je verojatno razlog zašto se nije moglo pronaći podatke o njegovoj smrti. Ako je Gamlin tada bio zabavljač zasigurno je bio na putu bar šest mjeseci u godini. Logično je da mu je ideja sinula dok je posećivao sajmove. Oni su bili prvi razlog radi kojeg su se uvozile "francuske pikado ploče" koje su tokom godina bili poznate kao "sajamski pikado". Pikado je bio poznat na sajmovima od sredine 19. veka, pa stoga ko je bolji od zabavljača, koji uvijek gleda kako da privuče ljude, da izmisli takav kružni raspored brojeva na pikado ploči?
Napomena:
Za one nove igrače pikada leva strana pikado ploče je preporučljivija jer sadrži više brojeva veće vrednosti, npr. 16, 8, 11, 14, 9 i 12. Ovom se taktikom ne mogu garantovati dobri rezultati, ali barem nikada nećete pogoditi 1 ili 5. Bar tako kaže teorija! Ta je strana ploče znana kao "strana oženjenog muškarca" zato jer oženjeni muškarci uvek igraju na sigurno!
Iako ga mnogi vezuju za ugostiteljske objekte pikado je ipak više od toga. Mada je kod nas još uvek igranje pikada više kafanska zabava što on u stvari nije, u svetu se pikado smatra viteškom disciplinom, pripada grupi vatrenih sportova i ima svoja pravila kao i svaki sport. Ova pravila nisu samo vezana za vrste igara (301, 501, 501DO, Cricket...) već i za oblačenje, ponašanje... Budući da je vatreni sport kao i streljaštvo ili streličarstvo antidoping kontrole za veoma česte i stroge. Kod ovih sportova ne samo da su zabranjena standardna doping sredstva već mnogo rigoroznije, ono što bi u nekom drugom sportu ometalo sportistu ovde mu može doneti prednost. Zbog toga za vreme takmičenja zabranjena je upotreba lekova za smirenje ali i najmanjih količina alkohola budući da bi oni mogli izazvati smireniju ruku i bolje rezultate. Naravno kod većih količina alkohola bi moglo doći do toga da takmičar umesto u metu zabode strelice u nekog od drugih takmičara pa su naravno i veće količine opijata zabranjene.
Što se tiče oblačenja ma kako da se nekima čini suviše ležerno a drugima suviše strogo WDF ima svoja pravila oblačenja a PFS ih je preneo i medju svoja pravila gde je sugerisano klubovima koji čine PFS da ih se pridržavaju kako bismo izlaskom na svetsku scenu bili naviknuti na njih
Igrači moraju na nogama da imaju cipele. Ma kako ovo bilo čudno za neki sport da patike nisu dozvoljene (ali ni da neko igra bos, u papučama, klompama...) ovo pravilo je uvedeno zbog toga što se pikado igra sa oštrim predmetima koji u trenutcima napetosti i žaru borbe često ispadnu i bilo je više slučajeva povredjivanja i samopovredjivanja. Cipele su se pokazale kao dovoljno dobro zaštitno sredstvo a uz to daju i dozu elegancije ovoj igre.
Takmičari moraju nositi pantalone, najbolje crne boje ali može i tamno siva, teget.
Takmičari nose košulje ili majice sa kragnicom, najboje tamne boje bez šarenih aplikacija na sebi. Svi članovi jednog kluba imaju jednobraznu odeću (ili predstavnici jedne zemlje na medjunarodnom takmičenju). Od obeležja takmičari moogu imati obeležje kluba, federacije i zemlje za koju igraju.
Na glavi nije dozvoljeno nositi kačkete, marame i slično.
Postoje mišljenja da je možda previše pravilima uređivati i oblačenje u jednom ovakvom sportu no da bi se izbeglo da pikadisti izgledaju kao na slici koja sledi i da ih je previše lako identifikovati, to se moralo učiniti.
Igrači moraju na nogama da imaju cipele. Ma kako ovo bilo čudno za neki sport da patike nisu dozvoljene (ali ni da neko igra bos, u papučama, klompama...) ovo pravilo je uvedeno zbog toga što se pikado igra sa oštrim predmetima koji u trenutcima napetosti i žaru borbe često ispadnu i bilo je više slučajeva povredjivanja i samopovredjivanja. Cipele su se pokazale kao dovoljno dobro zaštitno sredstvo a uz to daju i dozu elegancije ovoj igre.
Takmičari moraju nositi pantalone, najbolje crne boje ali može i tamno siva, teget.
Takmičari nose košulje ili majice sa kragnicom, najboje tamne boje bez šarenih aplikacija na sebi. Svi članovi jednog kluba imaju jednobraznu odeću (ili predstavnici jedne zemlje na medjunarodnom takmičenju). Od obeležja takmičari moogu imati obeležje kluba, federacije i zemlje za koju igraju.
Na glavi nije dozvoljeno nositi kačkete, marame i slično.
Postoje mišljenja da je možda previše pravilima uređivati i oblačenje u jednom ovakvom sportu no da bi se izbeglo da pikadisti izgledaju kao na slici koja sledi i da ih je previše lako identifikovati, to se moralo učiniti.
